На други литерарни конкурс поводом обележавања Дана Колубарске битке под називом „Ко сме тај и може, ко не зна за страх тај иде напред" за поезију и кратку прозну форму пристигло је 22 рада 18 аутора. Пристигли су радови са различитих адреса из Србије (Лазаревац и околина, Лајковац, Београд, Нови Сад и Крушевац). Такође, битно је нагласити да су сви радови послани под шифром.

Аутори су задатој теми приступили са изузетном озбиљношћу, личним и емотивним ставом и људским интересовањем . Дијалог са прошлошћу код неких аутора је био повод за изразе дивљења јунаштву и човечности великог војводе Мишића пред чијим разборитим умом се клања читав свет. Други су се бавили појединачним подвизима, тачније локалним бојевима у оквиру великог егзодуса (као што је сећање на борце на Врачем брду или на погинуле на Кременици или у још неким положајима који су за ток битке били од великог значаја и суштинске важности за крајњи исход). Оно што изненађује на овом конкурсу је чињеница да је велики број радова био инспирисан ликом и делом Димитрија Туцовића. Надамо се да су наши напори и промоција његовог дела дали допринос реафирмацији човека по коме наша установа носи име. Мотиви који се јављају у овим песмама су образ, част, упитаност зашто злочине чини непријатељ који говори истим језиком, страх и неизвесност, али и велика одлучност да се не препусти ни један грумен земље. Као мотиви често су коришћене личне исповести, сведочанства прадеда или гласовитих људи. И језик појединих радова је такав, обојен локалним колоритом и изразом како би што боље дочарао лични став аутора.

Сећање на претке, чувене ратнике и војводе и анонимне борце, сачувано је у генетском запису. Свест о величини подвига малог великог народа код појединих аутора изазвала је и запитаност о смислу велике победе као и о оправданости жртве, имајући у виду судбину српског народа данас.Сличну упитаност имао је и велики песник Милан Ракић, у освит Првог светског рата.

Песме које су награђене од првог до трћег места по мишљењу жирија су заокружене целине од почетка до краја. Свака носи прецизну и јасну поруку без обзира  на разлике у формалном смислу. Било да је реч о епској опширности пуној колоритних описа битке или сажетом лирском исказу пуном емотивног набоја. У  свакој песми је присутна јасна мисао одлучности и решености да се истраје у одбрани отаџбине. А неми сведок свега је Колубара, достојанствени саучесник трагедије и величине једног народа.

Када је о прози реч о прози било много радова који нагињу ка популарној науци или публицистици. Жири је предност дао поетској прози и као нови израз наградио једну кратку причу и једну епску песму, имајући у виду, пре свега, њихове поетске елементе.Прозни радови  су настали према истинитим догађајима и јунацима према којима приповедач има јасно изражен емотивни став. Управо на основу сведочанстава предака. Све у свему, прве две изузетно успеле, са израженом карактеризацијом лика, вештим описом амбијента и самих догађаја. Оно што треба истаћи је живописан дијалог између људи са овог тла 110 година након чувене битке.

Надамо да ће конкурс заживети, постати традиционалан и да ћемо се тим поводом виђати и наредних година.

Жири у саставу:
Председник, библиотекар саветник Мирко С. Марковић,
члан Снежана Ђенић,
музејски саветник и Јасмина Иванковић,
професор донео је следећу одлуку:

Прво место у категорији поезије припада
Урошу Микулићу за песму „Нек смо ти лаки".

Друго место:
„Молитва“ аутора Милована Иванковића.

Треће место:
„Злотворе“ Раденка Кузмановића“, „Видик је црн“ Ане Бабић

Награда за прозу - за нови израз:

Страх паралише – Снежана Кезовић

Награда за епску песму:

„С Колубаре ка Невиду“ – Десимир Мрдовић

Снежана Кезовић и Десимир Мрдовић равномерно деле награде за прозу.

Свечана додела награда са конкурса одржаће се у сали Библиотеке у среду 25. децембра 2024. године. са почетком у 12:00 часова.