Jednom prilikom na Zmajevim dečjim igrama Dragan Lukić je rekao: "Pesma o trolejbusu nije napisana zato da pokaže da trolejbus ima četiri točka i dve trole, već da se trolejbus oseti kao jedan život koji je prisutan među ljudima i koji je oživljen ljudima u njemu, da taj trolejbus živi kao što živi brat i sestra, kao što živi sve živo na ovome svetu, i da to treba voleti i poštovati, ceniti i koristiti." O tom trolejbusu živom i koji živi Dragan Lukić je napisao više pesama, po čemu je nazvao i jednu knjigu ("Moj trolejbus"). Očovečeni trolejbus oličenje je Lukićevog pesničkog viđenja sveta, njegovog odnosa prema pojavama, bićima, stvarima i njegova poetska predstava života.

Razigranom maštom detinjstva u poeziji Dragana Lukića sve se vezuje za čoveka i dete, dobija ljudsku crtu i biva podređeno želji, nagonu, igri i sreći ljudskoj – radosti dečjoj. Pesnik je u suštinu svoga bića upio reči Desanke Maksimović:

"Dečače, priznajem ti, ni za mene nema
na svetu stvari ni mrtve ni neme,
kamenje hoda i pevaju trave;
sve stvari su u svetu žive, i goleme,
sve govore i imaju ljudske oči prave."

Dragan Lukić se poistovećuje sa onima koji izmaštanom zbiljom mogu da premošćavaju granice između bića i stvari, da u znanom nalaze nepoznato a u nepoznatom poznato, koji stvaraju dečački se igrajući.

Pesnik druguje sa večitim dečakom, on je s njim i u njemu. Iz takvog drugovanja sa detinjstvom i iz takvog viđenja sveta nastaje jedna poetska bajka u kojoj čovek oseća svet oko sebe, živi igrajući se sa njime, oseća svoju ljudskost i očovečuje one s kojima dolazi u dodir.

Pozornica i učesnici Lukićevog pesničkog sveta stešnjeni su u gradske okvire - to je pretežno urbani ambijent u kojem se nastanilo detinjstvo i iz kojeg se rađa čovekova ličnost, zajedno s nekoliko drugih pesnika, prvenstveno sa Dušanom Radovićem i Milovanom Danojlićem, Dragan Lukić je nastavio i produžio onaj krak urbane poezije Jovana Jovanovića Zmaja, gradeći svoje vizije novim materijalom i načinom. Lukićeve ulice se šetaju obučene "kao velike dame – sa ogrlicom od srebrnog neona". Po njegovom gradu automobili jure jedni druge,

"igra traje danju i noću
i godinama je duga
ali se ne zna ko koga juri
i niko ne zna ko je 'šuga'."

Trolejbusi su se već saživeli s ljudima, odnosno s decom, pa zastajkuju da ne pogaze vrapce, odmaraju svoje točkove na poslednjoj stanici. Zaustave se kad nečiji deda treba da prođe gradom, doprinose da tata koji ih vozi postane najvažniji čovek u gradu. Jedan trolejbus u kojem su bili samo deca i pesnici krenuo je za mesec.

"...Prvim trolejbusom za Mesec
pesnici i deca će doći.
Oni su najbolji drugovi
starog svetionika noći."

Sigurno je da će u taj trolejbus sesti svi oni koji umeju da se igraju a to ne ume svako. Umeti igrati se, to je važna ljudska osobina, to je preduslov za upoznavanje pravoga sveta, za jedan vedri život i za stvaranje. Deca su tu u prednosti i zbog toga su nadmoćna. Pesnik oseća i vodi dečju superiornost u igri, veseli se kada je nazre i rado je ističe. Pesnik je u neprekidnom dijalogu s decom, on razotkriva u dečjem viđenju i shvatanju sveta što je najvrednije, što im omogućuje da streme dalje, ali i da se otvore i iskažu, da otkriju neviđena svojstva čoveka i onoga što ga okružuje. U igri i zanosu često se i Dragan Lukić poistovećuje sa svojim poetskim junacima.

U najstrožem izboru pesama za decu koje izražavaju dečje biće i njegov odnos prema svetu ne mogu se mimoići dve pesme Dragana Lukića - "Učitelju" i "Šta je otac?". Iako naizgled različite, one imaju zajedničku crtu - ispunjava ih ljubav koju deca nesebično daju i koju očekuju i traže da im se uzvrati. Moć ljubavi je toliko snažna da oživljuje igračke i pretvara kamene, staklene i olovne klikere u dečake, a svako njeno narušavanje izaziva neizmerni bol i srdžbu. U dečakovoj molbi učitelju da mu vrati klikere sažet je svet igre i mašte, koji je oduzimanjem klikera prekinut. Iskazana je želja da se igra produži a u odnosu prema klikerima kondezovana je lepota detinjstva. Poetske slike staklenaca, kamenaca i olovaca, dočaravanje igre sa njima i njihove "duše", izražavaju iskrenost, zanesenost, nepatvorenost detinjstva.

Dete i roditelji česta su poetska tema, ali protest deteta zbog nepažljivo ili nedovoljno iskazane roditeljske ljubavi retko se susreće u stvaralaštvu za mlade. Pesma Dragana Lukića "Šta je otac?" sadrži upravo taj vid odnosa izmedu dece i roditelja. Da li je roditeljskom brigom i prekorima povređena ličnost deteta, koje želi da ima "svoj" život, onaj sa strepnjama, tajnama i radostima, što čini sadržinu autonomne ličnosti, ili je posredi dečji otpor tome da se očeva ljubav izražava zabranama, savetima, prekorima i poukama šta i kako sme i treba da se radi - teško je odgonetnuti. Verovatno je u pitanju i jedno i drugo. U poplavi roditeljskih pitanja - koja više govore o zabrinutosti za dete nego o radoznalosti za njegovu igru - rada se dečji otpor. Dat je uzlazni ton protesta protiv narušavanja inetgriteta dečje ličnosti, a taj integritet podrazumeva i roditeljsku ljubav. U dve reči su čudno sažete i diferencirane izvesna suštinska značenja tih odnosa. Pretposlednjim stihom u pesmi dete se pita: "Da li je otac tata"...? Reč"otac" ovde očito označava biološku pripadnost, iz čega proizlazi i odgovarajuća roditeljska uloga, a reč "tata" je izraz topline i neodgonetnutog milja, koji struji ljudskim bićem kad se ona izgovara bilo u dečjem tepanju ili nežnom obraćanju da bi se poverila misao, sreća ili uspeh, bilo u nadi da je to siguran oslonac i utočište za rasplitanje dilema, odušku tuge ili utehe za neuspeh. Suprotnost "tati" je pojam "sudija za prekršaje". U realnosti "sudija za prekršaje" ima usko značenje, ali je ovde dobio simboličan smisao surovosti i bezosećajnosti. Sudija ne vodi računa o ljudskim raspoloženjima, traži odgovor i na ono o ćemu covek ne želi da govori - jednom rečju, narušava onaj intimni svet čoveka-deteta, samim tim vređa i unižava ličnost. "Sudija za prekršaje" nalazi se u prvoj i poslednjoj strofi pesme i čini okvir u kojem su prenapregnuti ljudski napori da se ta neprirodna stega raskine. Otpori i protest protiv sputavanja ličnosti deteta su snažni.

Osnovni vidovi ispoljavanja detinjstva u stihovima "Učitelju" i "Šta je otac" prisutni su i u nizu drugih pesama. U prvom redu dolazi do izraza igra, vedro raspoloženje i "kritičko" viđenje sveta i odnosa u njemu. Porodična atmosfera, za koju se poetski junaci "bore", svojom toplinom doprinosi slobodnom ispoljavanju deteta aktera. To se manifestuje u osmehu u neobičnom dečjem postupku, u odsustvu straha, u osećanju da je dete deo porodične celine, da je pod njenom zaštitom i da je negde tu u porodici centar sveta. Porodičnu atmosferu prožima jedan fluid ljubavi, koji je nenametljiv, ali ovom tipu pesama daje bitno obeležje, jer bez njega porodica ne bi imala punocu značaja u ljudskom životu. Pesnik je dočarao neizmernu ljubav deteta prema roditeljima, braći, sestrama, prema dedi i babi i svih njih prema njemu.

Lepota i veličina ljubavi nalaze se u podtekstu pesme. Ona ne sprečava da dođe do izraza potreba za ograničenjima i poštovanje nekih "normi" dečjeg ponašanja, čak i onda kad se one doživljavaju kao vid sputavanja i "tereta". Bez obzira na oštrinu reakcije aktera, ograničenja su prisutna u svesti i u suštini se prihvataju kao regulativ odnosa. Ona se kao suprotnost uklapaju u razigranost, raspevanost i razdraganost deteta, povezuju ih i očovečuju. Za nepravde i gorčine igra je melem koji omogućuje da se ograničenja lakše podnesu. Međutim, kad neke navike, "običnosti" i ispunjavanje "pravila ponašanja" postanu sputavajući činilac u ispoljavanju prirode aktera, prijatnosti njihovog doživljaja ili počnu da omeđavaju učesnike u igri, onda se javlja osećanje nepravde (kao u pesmi "Debeli"), ili privid sjaja i igre sa izrazitim tužnim akcentima (poput pesme "Fifi").

U krugu pesama o lovcu Joci očita je zahuktalost igre u najraznovrsnijim vidovima. Ovde nije primaran poetski lik ili zaokrugljena predstava o jednoj sredini, već je u prvom planu raspoloženje i dinamičnost atmosfere. Podstrek i osnova vedrom raspoloženju i igri sadržani su u živahnom ritmu i muzici stiha, koji su u prvom planu. Racionalni element naracije i fabula, karakteristični za mnoge pesme Dragana Lukića, u ovim stihovima su izostali ili su u drugom planu, kao u pesmama "Bam" i "Šta je strašno". Nalazeći se u podtekstu pojedinih ostvarenja ovoga kruga, oni kao komponenta strukture pesme izražavaju neku osobinu dečje prirode, kao što je hvalisavost i razgonjenje straha u pesmi "Bam" ili realnost strepnje od nepoznatih i poznatih opasnosti kojima je dete u svojoj mašti izloženo, poput pesme "Šta je strašno", a najistinitije je ono što je najbliže i poznato. Otud strah od jarca i njegovih rogova. U pesmama ovoga tipa ritmični i igrivi tok se postiže ravnomernim smenjivanjem dugog i kratkog stiha i refrenskim ponavljanjem pojedinih reči. Po izgledu i ulozi slične reči, koje se razlikuju u pojedinim glasovima, donose zvučno bogatstvo a refrensko ponavljanje, bez smisaonih noviteta, ne zadržavaju pažnju i omogućuju veću i bezazleniju razigranost.

Pesme "Zašto" i "Svejedno" u osnovi imaju igrivi ritam, izraziti dinamizam, ali njihove poetske slike se zasnivaju na izvesnim "praktičnim" osobenostima dečjih postupaka i ponašanja koji su deo dnevnih obaveza i izraz "lepog vaspitanja". Skala različitih raspoloženja uslovljena je stepenom obaveznosti da se poštuju "norme" ponašanja i otporom sputavanju koje one donose. U pesmama je izostalo naravoučenije, koje bi ograničavalo slobodu odnosa, postupaka i delovanja, a scena i slika podsticu i donose raspoloženje u kojem se ispoljava priroda i stav aktera.

Poseban krug u poeziji Dragana Lukića čine pesme koje su po ambijentu i lociranosti udaljene od onih sredina u kojima se pesnik često i suvereno kretao, kao što su grad, ulica i kuca. Pesme se događaju na moru ili nose u sebi atmosferu pomorskog života, pustolovnosti, neobičnosti i iznenađenja. U njima mašta dolazi do punog izraza. Pesme i junake u njima povezuje niz izuzetnih morskih prostora, zbivanja na njima i neobičnih likova. U njima se ne gradi ciklično jedan poetski lik aktera, koji bi ih objedinjavao, već se javlja više junaka koji svojom neobičnošću trenutno privlače pažnju i razuđuju i bogate predstavu o jednom zanimljivom i izuzetnom svetu. Kapetan, lula, lenger, kit, pingvin, školjka - junaci ovih pesama posrednici su u dočaravanju čarobnog morskog miljea. Pesnik nije demistifikovao njihovu simboličnost koja se ranije stvarala u jednoj vrsti pustolovne literature već im je dao toplinu i lepotu i istakao iznenađenje i izuzetnost njihove pojave u privlačnoj sredini za koju more život znači.

Naša književnost za decu nema mnogo umetnički vrednih dela koja donose sliku mora i pomoraca, mada je svetska literatura bogata lektirom ovoga tipa. Zbog ćudljivosti mora i neočekivanih i neobičnih doživljaja na njemu, dela koja o njima govore svrstana su u krug avanturističke literature u kojoj su izraziti likovi kapetana i gusara. Iako najčešće klišetizirani, oni su prerasli u neku vrstu simboličnih junaka koje karakterišu odlučnost, hrabrost, disciplinovanost, ali i grubost, nemilosrdnost i surovost. U našoj poeziji imamo parodija kapetana i gusara - kod Dušana Radovića i Gvida Tartalje. Međutim, Dragan Lukić je dao lirski lik kapetana, zanesenjaka kome je lula prerasla za srce i mornara bezazlenog i veselog, koji ume da se nasmeje sam sebi. Ajkule, pingvini i školjke iz morskog sveta, kao i znak opasnosti S.O.S. i boca sa porukom, predznaci su uzbuđenja, izazivaju radoznalost, ili su nagoveštaj opasnosti u trenutku svoje pojave, ali kad se otkriju, oni su podstrekači igre. Otud Lukićeve pesme o moru i pomorskom svetu čine doživljajni lik koji proizlazi iz zanesenosti i uživanja i uvire u poistovećenje sa igrom.

Iako pretežno poznat kao pesnik, Dragan Lukić je više dela ostvario u prozi. On piše kraću prozu, koja ima karakter poetskog zapisa, i romane u kojima dolazi do izraza dinamična aktivnosti adolescenata. Poetski svet njegove proze prožet je lirskim nitima i, kao i njegova poezija, većinom se događa u gradskoj sredini. Osobenosti njegovih romanesknih junaka, koji imaju svoju republiku, ili teže da je stvore, u velegradskoj beogradskoj sredini, ogledaju se u popularnim "Neboder C-17" i "Cvetkovići".

U lirskim zapisima ili kratkoj prozi pisac većinom dočarava postupke, odnose, doživljaje i zbivanja u kojima su akteri deca i odrasli, najčešće iz užeg porodičnog kruga - kćerka, sin, mama, tata. To su u suštini anegdote o zgodama i nezgodama u koje zapadaju devojčice, dečaci i odrasli, i u kojima ispoljavaju svoju prirodu, ćud i dovitljivost, u kojima se sudaraju pravila ponašanja i dečji nagon za igrom, roditeljska strogost i razumevanje dece, realnost i mašta, istina i slatka laž. U crticama se pojavljuje nekoliko junaka oko kojih su one ciklično komponovane, pa je pesnik stvorio izvestan broj poetskih likova. Ističu se likovi Jasne i Joce, koji pored dečje prirode imaju i neke svoje posebnosti i zbog toga su prepoznatljivi. Kod odraslih je individualizacija manje došla do izraza - oni su tipovi mame i tate koji omogućuju da se deca potpunije ispolje. U jednom broju zapisa deca akteri su bez ličnog imena i bliže individualizacije, imenovani su kao devojčice i dečaci i dobijaju obrise tipova sa lirskim obeležjima. U komponovanju svojih dela i sam pisac često zajedno, u istoj knjizi, objavljuje pesme i kratku prozu.

Lik devojčice Jasne javlja se u više poetskih zapisa a povezuje i jedan ciklus ("Priče o Jasni") u kojem su ostvarene osnovne crte junakinje. Pesnik je Jasnin lik gradio u redukovanom ambijentu - soba, soliter i ulica; i u okruženju najuže porodice - mama, tata i, retko, sestra Biljana i porodični prijatelji. Umetničku predstavu autor stvara dočaravanjem odnosa glavnog junaka prema sredini, a naročito slikanjem njegovih postupaka prema najbližima - prema mami i tati. Zanesena igrom, Jasna će zapasti u neobične, često i neugodne situacije, ali će iz njih naći izlaz svojom oštroumnošću, dosetljivim i iznenađujućim odgovorom. Primeri za to su anegdote "Krojačica i makaze", "Lilihip", "Petao i lisica od čokolade", "Lutka bez glave" i druge. Mašta i igra su osnova za izgovor, ali se pretvaraju i u svojevrsnu realnost. Paraboličnost je u srži ovog Lukićevog pripovedanja, jer Jasna uvek izmisli svoju priču. Maštanje doseže do alegorije u kojoj se dečja laž preobražava u istinu u prekoru: "ala vi, čiko. ne umete da se igrate!" rečeno je ne samo da se u igri može zamisliti da lutka ima glavu, već i to da su deca i odrasli, ipak dva sveta.

Kao u većini anegdota, i u ovoj Lukićevoj kratkoj prozi pripovedanje je neposredno. Uglavnom je to škrt opis, iskaz i dijalog, koji su sažeti, konkretni, predmetno redukovani, sa retkim epitetima i metaforama. Izlaganje je većinom objektivizirano. Narator se retko javlja ili nagoveštava i samo je nekoliko zapisa iskazano u prvom licu. Slika i scena, propraćene iskazom, donose i dogadaj i efektnu poentu. U anegdoti "Nemoj, Jasna" mama opominje devojčicu šta ne treba da radi i dete je zažmurilo i palo. Na pitanje: "Zašto si, Jasnam pala?", ona odgovara: "Zato što nisam gledala ni levo, ni desno, ni gore, ni dole." Mamini prekori se ogledaju u odgovoru.

Drugi iskristalisani lik junaka je u ciklusu "Priče o Joci". Iako je osnova pripovedačkog postupka u ovom ciklusu zajednička sa načinom kazivanja u ciklusu "Priče o Jasni", ipak su došle do izraza i neke odlike kojima je obogaćeno Lukićevo uobličavanje poetskog sveta. Sve je u ovim pričama realno i verovatno. Realizam je naglašen izvesnom konkretizacijom pojava i činjenica u kojima prepoznajemo svakodnevnost ambijenta. Glavni junak Joca nije nerealni maštar koji je mesečarski zanesen ili emotivno hipertrofiran već jedan bistar, snalažljiv i domišljat deran, a visprenost predstavlja žižu njegovih kvaliteta. To je živahan, zdrav muškarčić koji ne može da se skrasi na jednom mestu i koga ne mogu da zadrže u kući. On se kliže niz ogradu stepeništa, obigrava oko kuće (reč je o petospratnici), dopire do ulice, dolazi u dodir sa ljudima, sa predmetima i vozilima, naročito sa trolejbusom. Iz tih susreta rađa se jedan čudesno lep svet, pun zbilje i vedrine, "običnih" doživljaja i igre, ”razmišljanja” i akcija. Sve to doprinosi da se neosetno stvara dečakova spoznaja o životu. Jocin prostor kretanja, inicijativnost i “samostalnost” širi su nego Jasnini.

U dočaravanju Jocinog lika pisac najčešće uzima anegdotu iz dečjeg života i nju razvijajući omogućuje junaku da se ispolji. Priče “Joca je ljut”, “Marama” i “Joca je oprao beton” govore o dnevnim dugodovštinama u Jocinom životu. On je najčešće slučajno primoran da bude učesnik događaja, a ređe sam zamišlja i započinje akciju. U pričama “Vožnja po gradu”, “Sava ga dirnula” i “Joca vozi trolejbus” ispoljava se Jocino maštovito osciliranje između želja i mogućnosti. Pronađeni šraf je povod za njegove snove da se provoza biciklom, automobilom, kamionom, trolejbusom ili nekim drugim sredstvom, a stvarno se provozao na trotinetu. On čika Savu da svojom vodom “dirne”, dok ga ne okupa talas koji je pokrenuo prolazeći brod. Kada “upravlja trolejbusom”, on ne čuje mamin zahtev da donese drva, ali ume da “zaustavi trolejbus” čim budu gotove palačinke. Joca mašta i igra se ali oseća i realnost; u susretu s njom čini neočekivane obrte i spušta se na zemlju. Praćenje doživljaja u navedenim pričama ne iscrpljuje pažnju; ona se usredsređuje na sam čin zbivanja: hoće li Joca naći onoga ko je izgubio šraf i da li će ga taj provozati, može li se on okupati u Savi i da li će ga taj provozati, može li se on okupati u Savi i da li će mama uspeti da ga dozove kad se on igra da vozi trolejbus. Igra je data neposredno i naglašeno, ali iako se akter zaigra, on u igri učini i mnoge praktične stvari koje su nekada sa utilitarističkim prizvukom, kao u prozi “Dobri majstor frizer”. Suštinu Jocinog lika čine simbioza nestašluka i dobrote, kao u crtici “On je bio takav”. Njegova priroda, crte njegovog karaktera i psihologija naglo se otkrivaju u završnom delu priče u kome se kristališe smisao događanja i značaj Jocinog učešća u tome. Realističnost ovoga junaka u biti ne sputava njegovu dečju prorodu.

“Dečja realnost” u znatnom broju lirskih zapisa Dragana Lukića konkretizovana je na dnevne pojave iz dečjeg života, izražena u postupcima i reagovanjima aktera Jasne i Joce, i omeđena običnim prostorom dečjeg kretanja od sobe i stana, preko kuće i dvorišta, do pločnika i ulice, a katkada i do gradskih četvrti ili do ivice grada. Ona je prožeta "slatkim dečjim lažima" i maštovitim reagovanjima, snom i igrom kojima su individualizovani likovi. Međutim, u ovoj kratkoj Lukićevoj prozi ima i izvestan broj priča čiji se poetski svet unekoliko razlikuje i one mogu da čine posebnu grupu ili ciklus. To su "Četiri devojčice", "Dečaci, devojčice i odrasli", "Četiri mame", "Priča koju je napravio kondukter" i njima bliske. Junaci su obično nekoliko dečaka i devojčica ili mame i tate, koje pisac nije pojedinačno izdvajao niti im davao lična imena. Otuda u njima nema naznačenih likova kao u prethodnim ciklusima. Oni najčešće simbolizuju izvesnu zajedničku osobinu dece ili odraslih i realističnošću ambijenta i postupaka ispunjavaju jedan alegoričan smisao. U devojčicama i dečacima se otkrivaju neke "opšte" odlike dece. Devojčice žele tašnice, češljiće i maramice, time unekoliko podražavaju odrasle, ali neće ribaće četke i druge radne rekvizite kako bi se još više približile mamama. U mnogim roditeljskim pričama dečaci su "dobra" deca, ali čim se nađu zajedno u igri "otimaju se o jedan beli kamičak". Dečaci i devojčice pišu jedni o drugima po ogradama i ne obraćaju pažnju na to koliko je takav postupak lep ili ružan. Te kolektivne osobenosti dece i roditelja, naročito mama, pružaju mogućnost prepoznavanja i asociranja i drugih njihovih odlika kojima se bogati Lukicev poetski svet. U ostvarivanju crtica pisac je naznacio neka opštija svojstva aktera i sredine i u samom toku priče otkrio da deca imaju i dobrih i loših strana, koje roditeljima donose radost i "neprijatna" izneneđenja.

U prozi Dragana Lukića ima i jedan broj priča koje su po svojoj strukturi i opštim odlikama bliske klasičnoj paraboli. Pisac se u njima oslanja na poznate teme i motive, koje uobličava u novom svetlu fantastike ili ih parodira. U ovim izmišljenim pričama retko se javljaju deca i odrasli, uopšte ljudi kao akteri. O njima pisac govori u alegorijama ili na njih misli. U ovu grupu Lukićevih priča sa "pozajmljenim" temama spada i parodična crtica "Neizvedena priredba", koju je gradio na basni o gavranu i siru, i satirični zapis "Dobročinstvo", u kojem je razvio fabulu o magarcu koji je hteo da bude dobar i zato postao "magarac". Pitanje je koliko se i kako ovi parodični i satirični elementi prihvataju u recepciji Lukićeve proze. Ljudsko iskustvo iz koga oni proizlaze nije svojina svih čitalačkih uzrasta, ali ce neki vidovi priče biti dostupni u prvom značenjskom sloju i dinamičnoj fabuli. U poeziji i lirskoj prozi Dragana Lukića iskrsavaju dečje osobine, likovi dece i poetski svet koji su u nepekidnom dodiru sa realnošcu i snovima, sa ograničenim mogućnostima i željama. Oni u sebi nose složeno bogatstvo nesebičnosti i ljubavi, nespretnosti i snalažljivosti, agresivnosti i egoizma. Krećući se između zbilje i sanjarenja, obaveza i igre, oni ispoljavaju svoju osetljivost i samosvojnost. Privid običnosti Lukićevog poetskog sveta krcat je iznenađenjima; u stihovima i proznim zapisima naviru reči i postupci kojima se otkriva ličnost sažeta u jedno osećanje, osobinu ili gest. Spontanost životnog reagovanja junaka u novim urbanim okolnostima često nosi u sebi klice prepoznatljive tradicije vaspitanja i otpora tome, poštovanja i pobune.

Doživljaj grada i junaka u njemu u delima Dragana Lukića maštovito je produbljen bitnim činiocima ljudskog života koji dolaze do izraza u jednoj urbanoj sredini. Prostori u kući i na ulici su otvoreni, samo ih treba osvojiti. Njihova zagonetnost kao da nije nedokučiva jer se i ono što je manje pristupačno osvaja maštom i igrom. Stvaralaštvo Dragana Lukića u tom pohodu nosi neku sigurnost čoveka u sebe i veru u ljude oko sebe. Kod Lukićevih junaka, nejčešće dečaka i devojčica, retko dolaze do izraza varljivost stremljenja i ranjivost njihove duše, pa je otuda radost preovlađujuća u njihovom raspoloženju. Kada se ispolje njihovi otpori prema nepravdama i nezadovoljstvo, najčešće se pretvaraju u molbu da se deci ne čini nažao, kao u pesmama "Šta je otac", "Učitelju" i "Fifi". Nemoć pred sopstvenim "slabostima" izaziva setu, poput pesme "Debeli". Podstaknuta osetljivost Lukićevog poetskog sveta otkriva životni dinamizam i visprenost u reagovanju junaka, rađa sposobnost da se akteri uklope u igru, da nađu i prihvate svoje mesto u zbivanjima. Duhovito se prevazilaze nemoći i nespretnosti svoje prirode i ograničenja svoga iskustva. Stvaralaštvo Dragana Lukića pokazuje kako se sa uživanjem i radoznalošću otkrivaju lepote i nova saznanja.